Sara Sardzent pishe blog, a onda se setim - pa i JA sam nekada vodila blog! I eto gde sam se zaglavila . . . . .
link | objavio LillyRose u 9. januar 2012 15:46:35 | (4) komentariČoveče! ne ljuti se
ne znam ko je dotična, ali znam da bi ti za početak mogla da napišeš gde si to zaglavila pa onda polako post po post uskršnji post ;)
Pa ti si josh ovde! :)
mora neko da briše prašinu ;)
Choveche...kao da je proshlo 100 godina u medjuvremenu...al' sjajno je to kad na tavanu iskopash neshto sa chega vredi skinuti prashinu...raspisacu se, samo da se nakanim. :p
I odjednom evo me na pragu tvom...
I odjednom tvoje usne ponovo...
Svud po meni plove kao nekada...
Opet sam se lako predala...
I odjednom si me opet izdao...
I odjednom mi je taksi stigao...
I odjednom sam se tebe odrekla...
Jednom djubre...Djubre doveka...
Oprostajni sex za par dana i cao...NEMA vise! Skotina jedna...Pa, sta je istripovao...Odem lepo, kresnem se za svoju dusu i oteram govnara do 300 djavola...Nikad mu se vise u zivotu ne javim i ZABORAVIM da postoji...Pa nek’ se jebe...Sam sa sobom...Ili sa transseksualcima...Ili pederima...Kad ga vec niko nije naucio kako se ponasa prema devojci...U njegovom slucaju devojkama...
look who's back :)))))))
necu komentarisati post
Veruj mi, nema ovde shta da se komentarishe...Mislim, uzas...:)
misim, ma briga te :)))
dobrodosla nazad
Bash je strava kada te, posle pauzice, doceka neko koga "znash"...:) Tastatura mi je prolupala, sama se prebacila na American verziju...Sistem pao sam od sebe...Sve je cool...:) Dobrodoshla nazad...:)
ARSE TEOFANOVIĆ JE GUZICA PEDERSKA ČETNIČKA DA JEBEM MATER KRVAVU SVIM ČETNICIMA
...par recenica...Ali, oooo...Nemam strpljenja da sedim...Sada...Mozda kada uzmem dozu Shemara Moore-a...Kakav frajer, Boze...Treba i Net da mi iskljuce...Taman da iskuliram malo bez ovog kompjuterackog zla...
Tiho u zivot si moj...
Ti na prstima usetala...
Uuuuuuuh...Boze, Boze, Boze...Da mi ta kontrola prodje i da na njoj sve bude kako treba...Ne mogu da prestanem da izgovaram te reci...Kao neka mantra...Bas sam napeta...Uuuuuuuh...
Ceo dan sam sva nesto bleda i providna...
Prosle noci sam prvi put nakon pola godine zaspala cim sam dodirnula krevet...Oko 01h...Da bi me u 08:30 probudili trubaci!!! U 08:30! Kad se nisam izvristala od muke! I nema...To je tako...Ako golubovi ne gugucu ili sta vec rade, tu je beba u stanu ciji prozor gleda u prozor mog stana...Ako beba ne place, tu su pundravci u parku...Ako nema energicnih pundravaca u parku, ima cekica i udaranja u zidove i mozak...Ako nema ni toga, nekome se bas lupaju tepisi...Ako su, pak, tepisi cisti...Kao supstitucija se oglasava reklama u kombi-pokretu...Stari sporeti u zamenu za nove ves masine i ostali otpad...Desi se da se probudim zato sto mi se piski, ali...U vecini slucajeva, dobro jutro mi pozeli buka...Skuteri...Dranje komsinice u par stanova ispod mog...Sve ovo nabrojano u prethodnim redovima...I jos mnogo...Mnogo toga...
„The War of the Roses“...Uvek sam vise volela original naslove filmova od prevoda na jezik govornog podrucja...Covece, svetski sam se iscerekala...Auuu, kakvo ludilo od filma...Michael Douglas fizicki apsolutno odbojan, ali u glumackim vodama pliva k’o barakuda...Kathleen Turner...Bila je super zgodna u svoje vreme...Bas...I na kraju poginuse...Zbog kuce. Jbg...
Prvo me iznenadila Jole...Dobro, nisam joj odmah prepoznala glas...Ali...Slatko smo se isceretale...Dok je pravila palacinke...Lako je njoj kad moze da pojede fabriku palacinki...Hmmm, dobro...Da se ne lazemo...Ja ne volim palacinke...U stvari, nisam vatrena obozavateljka...Jednom sam u 04h kupila neku ogromnu sa euro-kremom...Uzela griz i uvalila je drugarici...Prosto mi nije dobro od tolike tone secera...Pretesko...U svako doba dana...A posebno noci...Mislim, palacinka sa euro-kremom u 04h...
Posle sam Smajliju ispisala mail koji ce je, nadam se, jos vise oraspoloziti...
Malo nakon toga mi je dosla moja lepa Jelena...Covece! Nismo se videle od 12. avgusta...Sve sam joj ispricala...Smorila je...Al’ sta da joj radim...Morala sam...Davila je...A davila sam se i grozdjem...I ona je meni kukala...Ogovarala devojku svog lepog komsije...Mislim, stvarno...Devojka je u avgustu u zimskoj jakni! Kako to ne pomenuti najboljoj drugarici...I sta se desilo...? Kad je otisla...?
Ne! Nije me prvo Jole iznenadila! Prvo me iznenadio moj instruktor...Poslao mi poruku da vidi kako sam...E, bas je divan...Stvarno, ponosna sam na svog instruktora...Bas je dobrica...Rekao mi da cu biti okej na kontroli i da budem optimisticna...A ono sto me je najvise odusevilo jeste titula veterana u pilatesu! Wow! To nisam ocekivala...Kaze mi da cu brzo da se vratim u formu...Ma, samo da sve bude okej...
...Da budem okej, pa da ubacim svoje sake u divne...Divne, predivne „Nike“ rukavice za vezbanje...Oooo, kako sam se usrecila kad sam ih videla...Godinu dana planiram da kupim rukavice i na kraju mi ih Jelena kupi za „rodjendan“...Strava su! Totalno urbane...A pre nego sto ih budem navukla na prste i dlanove, moram da pribavim tegove...Da...Pa da otpocnemo sa tim vracanjem u formu...
I sta se desilo...? Kad je otisla...?
Odem u kupatilo...Nakon par minutancica se vracam u svoju sobu...Poruka...Jelena, 100%...
„Dodji da te ljubim.“
Kad se nisam zanesvestila...
Automatski se raspevam i sve mi lepo...Mnogo nekih lepih stvari danas...Neocekivanih...I to mi se svidja...
„Ljubio bi me, a...
Eeee...
P.S.Hvala na pitanju, dobro sam!“
U medjuvremenu mi Zeljko peva neku pesmu...“Ohladi“...Mozda...“...Sokove...Bokove...Rokove...“
„Jel dolazish?“
Za jednu noc kraj mene...
„Ne.“
Ti bi srusila svoj let...
„The War of the Roses“...Gledala sam ga davnih dana...I tih davnih dana sam se smejala...Totalno su gotivni...I razorni...Po nekretnine i brak pogubni...
Vrtim telefon po rukama...Vrsljam po inboxu i sentu...Reklame...Vibracija...Poruka...Jelena, 100%...
Kiss...Na kraju.
Ma...Jelena, 100%...
...
Mmmm...Svetski smo se nasetali...Moj roze, izubijani Mp3 i ja...I bas nam je bilo lepo...Sve vreme smo imali pesmu u glavi...I osmeh na licu...Poglede nekih ljudi...Poneki uzvraceni smesak...A to su one naizgled male...Za nekoga cak nevidljive stvari...Ali, kada se lepota takvih i slicnih sitnica otkrije...Kada se takvim i slicnim sitnicama dopusti da prodru u dan...I kada se takvim i slicnim sitnicama prepusti...Kada se u njima uziva bez ustrucavanja...Zivot se smeje...Zivot dobija baroknu, punu lepotu...Zivot zivi...
Osvrtala sam se tu i tamo...Zgrade su cvetale sa svake strane mojih obrisa...Ulice su ubrzavale pored mene...Mnogo lica koja ne znam i koja nikada necu upoznati...Lica sa kojima sam delila dobre vibracije dok sam ih mimoilazila...Dok su me mimoilazili...Korak odlucan i ostar...Siguran...Svoj.
Tebi treba neko snazan...
Neko jak i siguran...
Nadala sam se da ce mi neki osvrt dati sansu...
Za jednu noc kraj mene...
Ti bi dala ceo svet...
Dosla sam kuci...Iskapila solju zelenog caja...Skinula se...Pustila Celine Dion...I uskocila pod tus...Upalila TV, na kom ni u 03h ni u 12h ni nikada nema nista...Filmovi i serije iz ere tiranosaurusa...Cudni neki, nebitni, dosadni i bezvezni ljudi...Intervjui i kastinzi...Svakakve gluposti i nikakve pametarije...Ugrejala jedan deo rucka...Drugi nisam...
„Kakav ce ti ovo rucak biti...“, pita mama jutros, dok se nadnosila nad sporet...
„Ma, sve je to sjajno...Nista mi se drugo ni ne jede...“
„Hoces da ti donesemo piletinu s rostilja...?“
„Ma, jok...Opusti se...“
Oni otisli...Ja ostala sama...Pokusala da spavam, pa od toga nije bilo nista...Navukla totalno raspale krpe na sebe i istrcala iz stana...Nasmejano se pozdravila sa nasmejanom komsinicom...Sve posle tog istrcavanja i pozdravljanja je pocetak posta...
Sad pijuckam sojino mleko...Piskaram ovaj post i razmisljam o Njemu...
17:27...Opet neko misli na mene...Nije bitno ko...Ne moram da znam...
Ocekujem poruku...Poziv je, vec, naucna fantastika...Osam dana je proslo i za tih osam dana sam se sto hiljada puta smorila...Razmisljala...Prisecala se...Uocavala razlike...Sanjala.
Pomislim da se hladim...U sledecem trenutku budem sigurna da sam se sigurno ohladila, ali...Onda opet ocekujem poruku...A telefon spava...Pitam se sta ce biti kada Ga vidim...Nisam ni pateticna ni romanticna...Samo sam...Radoznala.
Opustam sebe...Usred svega ovoga pronalazim nove horizonte...I molim se da u ponedeljak sve bude kako treba...Napeta sam i nervozna zbog toga...
Stacu ovde.
Ne ide mi.
Odjednom.
Nisam ti prijatelj, ni brat...
Da svoje mi tajne pricas ti...
Al' mogu ti kad god zatreba...
Ponovo biti...
Ljubavnik...
Konacno! KONACNO sam protegla noge ulicama mog voljenog grada...Auuu, kakav drugaciji osecaj od osecaja koji me proganja cele dve nedelje! Olaksanje, covece! Olaksanje...:)
Imam zent od kontrole u ponedeljak, ali s nadom cu se nadati i moliti da sve bude kako treba...
Kupila sam „Bingo“...Zbog onog renoviranja...I tako...
Njegov stan...Sve onako kako stvarno jeste...Trosed...Dvosed s desne strane troseda...Flat „Samsung“...Mali sto...Cokolada i daljinski na njemu...Sedim u onom istom uglu troseda i vezujem pertle...TV radi, ali je odjednom mrak...Pojavljuje se i ulazi u kupatilo...Ono isto kupatilo...Dugo ga nema...Odjednom, zatvara vrata...A ja...I dalje vezujem pertle. I nesto mu govorim...Ne odgovara...Uzimam torbu i krecem...“Cucemo se...“, izgovaram...Dok prolazim pored zatvorenih vrata kupatila i hvatam se za kvaku ulaznih vrata...Ne osvrcem se...Kasnije...Opet, zajedno...U kolima...Vozimo se...Negde. Mnogo ljudi i neka...Torba. Cudna torba. Crna...Od nekog cudnog materijala...Sa drvenim ruckama...Njemu i njegovim ortacima bitna...Nasla sam se usred te mase...Svi su vikali i cuvali tu torbu...Nisu hteli da je...Daju. Progurao se kroz sve te ljude, pojavivsi se ni od kuda...Zgrabio je torbu i...I nista. Sa njim nista...Ljudi su poceli da jure mene...Videla sam ga da ulazi u neku zgradu i poslala mu poruku...“Jure me...“...Ja sa one strane Bulevara na kojoj nema nista...A oni za mnom jurcaju na onoj drugoj, prenakrcanoj carapama i gacama...Usao je u zgradu...Nismo se videli posle toga...Ni culi...Ne znam da li je iz zgrade ikada izasao...Cupavi mi se pojavljivao tu i tamo...Kao opsena... A sta je bilo u torbi...
And I don’t know much about your world....
Take me back into the arms I love...
Need me like you did before...
Touch me once again...
And remember when...
There was no one that you wanted more...
„Dobro, moja glava se hladi...Valjda zato shto ga nisam videla milion dana, ali...Shta mislish...Da li postoji ikakva nada, shansa, shta god...Da ikada pomisli na mene...? Bar jednom u 3 dana...I, ooooo, kakve li mu raspadnjakushe dolaze na stan...I krevet...“
„Mora da pomisli, nema sanse da je drugacije...I to cesce nego sto mislis...To ja mislim.“
I'll be waiting for you...
Here inside my heart...
I'm the one who wants to love you more...
You will see I can give you...
Everything you need...
Let me be the one to love you more...
I ja se svakog dana pitam isto...
Ne želim da živim u svetu u kome više nema nade da ponovo budem sa svojom srodnom dušom...
Deda i baka.
Deda je od bake stariji celih 12 godina...Ali ta razlika u godinama nije bila apsolutno nikakav problem...Baka je uprkos tome uspela da zavlada njegovim mozgom...U tolikoj meri da more postaje pustinja...Ako ona kaze da se Nova godina slavi u julu, on se be[s]z[?]pogovorno slaze sa njenom konstatacijom...I tu se nista ne moze uraditi.
Imaju dva sina...Jednog koji ih se odrekao...Iz samo njemu i njima poznatog razloga...Ili plurala razloga...Nikada se nisam uplitala u tu intrigu, ali...Krivicu za to svaljuju na njegovu zenu...U skladu sa onom „svoje se meso ne jede“, sto je jednom prilikom mojoj mami rekla moja prabaka...Koja je, uzgred, bila susta suprotnost svojoj cerki...Ovoj baki o kojoj pisem...Bila je jedna stara, otmena, mudra i pametna zena...Rodjena u Nemackoj, koliko ja znam...A mozda i ne znam...Nikada me nisu interesovale te loze...Apsolutno me ne zanima da li i gde na ovom svetu ima mojih blizih i daljih rodjaka...Obavezno je pila kafu sa mlekom...Onim pravim mlekom za kafu...Donetim iz Nemacke...Uvek je bila u haljinama...I nikada se nije odvajala od svog stapa...Volela me je...Ja nju nisam...Za sta sam shvatila da nije tacno...Kad je umrla. U svojoj 90. godini...Ali sam obozavala crvene bombonice koje je drzala u jednoj od onih lepih, burzoaskih kutija...Secam se te kutije...Bila je puna tih sitnih, ukusnih, crvenih...Najmanjih na svetu bombona...Zavlacila sam se pod njeno roze cebe...I terala je da mi prica price...“Ivica i Marica“...“Crvenkapa“...Tih se secam...Secam se i da mi je kupila lakovane zute sandale [jbg, tada su bile u trendu...]...I crne lakovane sandale sa kaiscicima...I neke duboke lakovane cipelice...Na pertlanje...Sa leopard krznom oko listova...[Covece! Postadoh esteta u medjuvremenu...Hvala evoluciji covecanstva...]...Bila je prava dama...U svakom smislu...Neverovatno kulturna i fina...Ljubazna...Otmena...I dugovecna. Na kraju su joj otkrili tromb...I umrla je dok smo mi bili na moru...Steta sto nije bila tu dok sam stasavala...
No...Njena cerka...Uvek je bila svojeglava...Brzopleta i bez imalo skrupula...Ne vredi da se secam svega onoga sto je moja mama prezivela dok smo ziveli pod istim krovom...Ne ponovilo se nikada...Ne desilo se nikome...Ni jednoj zeni...Milion puta sam rekla da bih ja za takvu svekr[i]vu kupila Zippo...Pre toga bih je zalila euro-dizelom...To su bile vise nego strasne stvari...Bila sam mala da bih shvatila sta se dogadja...Da bih reagovala kako treba...Da bih znala za sta sluzi mozak...Da bih stala na pravu stranu...Koliko je samo puta moju mamu izbacivala napolje...Zajedno sa mnom...Mama zatvori prozore da me promaja ne ubije, a ona skoci na nju i sve ih pootvara...A ja samo sto sam ozdravila...Mama okaci svedske i kvatro pelene na terasu, ona ih sve pobaca...Mama obuce tatinu duksericu, baka pocne da je skida sa nje i da vristi: „To je moje! MOJE!Kurvo!“...Mama sredi ceo stan dok su deda i baka na moru...Da ih iznenadi...Pa se vrate i sve se nastavi po starom...Bacali su stolice na nju...Govorili joj sve i svasta...Krili su i tanjire i hleb od nas...Stavljali veto na frizider dok je mama bila trudna...Pa se pitam kako je sve to izdrzala...Pa joj se divim. Mama mi je heroj. Za sve to vreme, tata je uglavnom cutao...Ne...Ne moze se to opravdati frazom “izmedju dve vatre“...Nikako. Nikada se nije ponasao...Nikada nije reagovao u skladu sa situacijom...Nikada nije bio realan i objektivan...Nikada nije bio muskarac kakvog moja mama zasluzuje. To tek sada vidim i shvatam...
Onda je osvanuo dan...Cini mi se da je u pitanju bila 1995. godina...Nisam sigurna...Baka se vracala iz grada ili ko zna odakle...Kad je dosla ispred zgrade, pogledala je ka terasi...Zavrtelo joj se u glavi i potres mozga je nastupio istog trenutka...Bila je na tri milimetra od onog sveta...A ko joj je drzao glavu na rukama na putu do bolnice...? Ko je plakao nad njom, dok sam ja plakala kod drugarice kad sam saznala...? Ko je bio uz nju sve vreme i molio se da prezivi...? Da...Moja mama.
Danas...Nakon toliko godina psiho i fizicke torture...Nakon toliko tona izgubljenih nerava i maltretiranja...Nakon toliko godina tatine nezaposlenosti...Nakon svega i svacega...Svega sto se moze i ne moze zamisliti...Danas...Kada mama ima svoj sopstveni stan...Kada tata radi...Kada su se stvari koliko-toliko unormalile...E, danas je ista ta baka dosla u situaciju da ne zna sta je rekla pre pet sekundi...Dosla je u situaciju, zajedno sa dedom, da u svemu zavise od nas...Od maminog rucka i strcavanja da joj da lekove kad tata radi...Nisu o tome razmisljali. Nikada, u toku svog komunjarskog zivota...Nije im nikada palo na pamet da ce ih godine stici...I slomiti...A sa godinama i kazna...
Jesu mi deda i baka, ali...Samo bioloski...Nikada nisu razvili osecaj za mene...Cak mislim da je baka jednom htela i da me izgubi...Namerno. Bile smo na pijaci...Kad smo se vracale kuci, tu je bio neki veliki kamion...I mnogo ljudi...U jednom trenutku sam pocela da se uspaniceno okrecem oko sebe...A nje nigde nije bilo...Pocela sam da placem...Sve neki veliki, nepoznati ljudi oko mene...A ja manja od atoma...Dzinovi, a ja Liliputanac...Odjednom se pokazala iza tog kamiona...To joj nikada necu zaboraviti. Taj sok...
Pretrcavala je ulicu sa mnom preko sina...Na crveno, zeleno...Nije bitno...Guzva u saobracaju ili prazne ulice...Neobazriva do kraja. Pokvarena...Zlobna...Bezobzirna...Bez skrupula...Zla...Losa...Bez ijedne jedine dobre osobine...
Nikada mi nije davala da perem sudove kad sam bila mala...Da joj ne bih uprskala sudoperu i potrosila litar deterdzenta...Moje igracke su iz dnevne letele u zadnju sobu, bez zadrzavanja. Uvek su postojale neke zabrane...Glupe zabrane.
Sa druge strane...Deda. Svoje pare je uvek cuvao...I dan danas ih cuva, bolje nego sto bi to za njega odradio trezor u Las Vegasu...Ubedjena sam da spava na hiljadama evra...Pa neka prica ko sta hoce...I tako celog zivota...Steka pare za sahranu...On o tome ne govori, naravno...Ali ja znam da je to tako...Zivi bili, pa videli...Nista drugo se, doduse, od jednog okorelog komuniste ni ne moze ocekivati...Preziveo je tri rata...I celicio se...Jeo je travu...I preziveo geler koji ga je spicio u ledja...Medjutim...Iako je zadrt i neumoljiv, u svakom mogucem smislu, baka je uspela da ga preokrene u svoju korist...Ko zna, mozda bi on bio potpuno drugaciji da se nije zaludeo i ozenio njome...A iskreno, nije bila nikakva riba...Cak ni u to njihovo vreme...Al’, eto...Ljubav je slepa...Stric je od tate stariji 5 godina i jedan dan...Ima, dakle, 53 godine...Eto koliko su njih dvoje u braku...53 godine...Nemam pojma da li su se ili nisu pre braka muvali tu i tamo...Nasli su se. Imaju jedno drugo da se celog zivota domundjavaju i dosaptavaju...Da kriju svoje dragocenosti od ni sami ne znaju koga...Imaju jedno drugo da se podrzavaju...A sad se zajedno bore sa staroscu...I zajedno zavise od nas... Zovu nas po 700 puta na dan...Izmisljaju...Smisljaju...Nerviraju...Dovode do ludila...Sve se vraca...Sve se placa...Pa se ni tu nista ne moze uraditi...That’s the way things in life go...
Srce je tajni grad...
Skriven od pogleda...
Zidovi ljubavi cuvaju sjecanja...
A kako bih renovirala postojeci stan...Kada bih dobila “Bingo”...
Umocila sam prst sinoc u nesto i sad mi je nokat sav crn...A smejala sam se Belucijevoj...Kad sam joj u “Joy”-u videla crno ispod nokta...Moram da ih namackam...Cim zavrsim sa postom...
Tvoj grad je pustinja...
U njemu nema me...
Kao Babilon nestao, izgubljen...
Dobro...Kad bih dobila “Bingo”...Ili kad bih dobila pismo u kome me obavestavaju da sam jedina naslednica velikog...Prevelikog imanja...Nekog tamo ko mene zna, a ja njega ne...Prva transakcija koju bih izdejstvovala bila bi aranzman...Ali to se vec zna...Pisala ja i o tome...Aranzman za neku daleku...Daleku destinaciju...Bez zezanja. A posle egzotike i raja, pocela bih sa uredjenjem stana...U slucaju da se ne preselim...U neki penthouse...Bice da ja previse gledam filmove...Americke, uglavnom...I “Cribs” i...Tako to...Ali nema veze...Mislim, poludecu od ovog sedenja...Moram nekako da se...Zanimam...
Ljubav ne stanuje tu...
Ni kao pjesma, ni kao smijeh...
Ni kao suza, ni kao lijek...
Ni kao nada sto nudi spas...
Za sve nas...
Ljubav vise ne stanuje tu...
Ljubav ne stanuje tu...
Evo...Ovako...
Da pocnem od predsoblja...Onog kod ulaznih vrata...
Plakar koji trenutno kulira levo od ulaza, ne bi vise kulirao...Dala bih mu penzionersku knjizicu i izbila ga iz zida...Iz zida u koji bih ugradila americki plakar...Bio bi taj amerikanac totalno fancy...Produzila bih ga...U stvari, produbila...Pravilnije je tako reci...Perspektiva i tako to...Unutar njega bi sve bilo lepo sortirano...Onako, u krug...Sa svih strana police i sipke za ofingere...U njega bi se moglo i uci...Dobro, ne bi se bas mogao ubaciti krevet, ali bi bio komotan...Sa plafona plakara bi na sebe i sve ono sto bi tu sve visilo i leskarilo na policama, paznju skretale male sijalice...One, zabijene u plafon...To mi je cool...Osvetljenje taman kako treba...Da tom plakaru da smek...Tako bi, dakle, izgledalo moje preporodjeno predsoblje...
Desno od ulaznih vrata...Kuhinja...Pravo od ulaznih vrata...Dnevna soba...Kuhinju i dnevnu sobu povezuje pregradni zid...A povezuje ih i vec pomenuta “terasa”, na koju se moze izaci na dvoja vrata...Znaci, kroz vrata iz dnevne sobe i kroz vrata iz kuhinje...Sta bi se sve tu promenilo...?
Pregradni zid vise ne bi postojao...Kao ni Bliznakinje u New Yorku...Oduvala bih ga u vazduh...Raznela ga. To automatski znaci da bih kuhinju i dnevnu sobu spojila i na taj nacin uvecala prostor...Dalje...Kuhinjska vrata i kuhinjski prozor bi svoja mesta ustupili nekim novim...Dimenzijama. Naime...Rekla sam da mi je terasa zastakljena...A glavu onog ko je to zastakljivanje obavljao bih strpala u Durex...Cisto da vidi kakav je osecaj...Jbt, strasno...No...Posto bi konstrukcija stana bila takva kako je isprojektovana u mojoj glavi, terasa bi morala da bude ogradjena staklima...Prozorima. Ali, kakvim prozorima...Aluminijumskim. Normalno. S belim okvirima. Zahvaljujuci tim prozorima, od poda do “plafona” terase, taj deo stana bi dobio izgled stanova u stospratnim njujorskim zgradama...Stanovi, iz kojih se vidi ceo New York...Bez prepreka. Sve stokove bih iscupala iz poda i ugradila podno grejanje...Sve to zbog zime...Pitam se sto i ovde ne zavlada tropska klima...To bi bilo strava...
Sto se podnog grejanja tice...Bilo bi rasprostranjeno svuda po stanu...Pa to bi bilo divno...Nisam sigurna sta bih uradila sa prozorima u dnevnoj sobi, jer...U slucaju i njihove kapitulacije...Pitam se da li bi mi krov zgrade razvalio celu ovu moju zamisao...A ne znam da l’ smo osigurani...Moracu da se raspitam...No...U svakom slucaju...Kada bih se i toga oslobodila, moja dnevna soba bi bila carski velika...A to mi se svidja. Jedan deo zida bi bio zaduzen za nosenje plazme...”Sony”-ja...Verovatno...”Samsung” bi dosao u obzir...Ne bih okacila mnogo slika...Svega par...Audio tehnika...”Technics”...Bez premisljanja...Sa svim onim surround sistemom...
U plafon dnevne sobe, kuhinje i terase [koja, fakticki, vise ne bi bila terasa...S obzirom da bi se pridruzila novonastalom ambijentu...] bih, bas kao i u americki plakar, ugradila te male sijalice...Lampice...Kako god da se zovu...Bile bi kao neke male zvezdice...Tamo gore.
Stakleno nebo se razbilo kao kap...
Po tebi rasulo tisinu kao znak...
Sva moja nadanja mrtva padaju...
Pred tvojim vratima zauvijek ostaju...
Namestaj...Hm...Bez...Crna...Ili bela mekana koza...U tom izboru bi mi pomogao “Simpo”...Ili “Dallas”...Ako bi bila crna, uklopila bi se sa crnom audio i video tehnikom...Plafon i boja zidova [nijansa izmedju breskve i kajsije] bi se uklopili sa svim...To nije problem. Tepiha ne bi bilo, jer sta ce mi tepisi pored podnog grejanja...A i ne volim tepihe...Bas kao ni one raspale, ni malo izazovne i lepe, ni malo zanimljive i premnogo odvratne miljee...Koje, srecom, u kuci ni nemam...Ali tako ih mrzim...Cak i kad ih vidim kod nekoga...Grozota. Boze...Pitam se kakva bih bila da sam, zlo ne culo [uz postovanje onih koji tamo zive...] odrastala u nekom selu...U nekoj varosici...Na nekoj periferiji...U nekoj...Nedodjiji. Rodjena sam u Beogradu...Celog zivota zivim u Beogradu...Volim Beograd...Osecam se kao Beogradjanka...Uklapam se u Beograd...Osecam Beograd...I srecna sam zbog toga. I bolje bi mi bilo da sa Beogradom ovde stanem...Da ne bih dozivela Wild Wild West situaciju...Stajem.
Ova corba od karfiola je...Mmm...Da...
Nisam sigurna kakav bih sto uvalila u sobu...To bih vec morala da istrazim...To isto vazi i za kuhinju...I za jos neke detalje...U svakom slucaju, okvirna ideja je tu...Jos samo da ukradem pare...
Sa svojom sobicom ne znam sta bih uradila...Osim sto bih iz nje izbacila kompjuter...Poceo je da me davi svojim zracenjem...Prosto mi zabada vibracije u glavu i telo...Uzas...Nije dovoljno prostrana da u nju ubacim king size krevet...A obozavam ogromne krevete...Kakav hedonizam...Znam da bih sigurno promenila zaluzine...Stavila bele...I znam sigurno da bih postojece prozore zamenila...Opet, aluminijumskim. To je stvarno super stvar. Ti aluminijumski prozori. Moguce da bih ostavila roze boju...A moguce da bih prekrecila u boju dnevne sobe...U sobici bi, dakle, ziveli krevet i krep ili satenska posteljina...Bordo...Crna...Ili boja kajsije...Zidovi i tako to...Tu ne bi bilo plafonskih sijalicica...Tu bi bile male lampe...U coskovima...I mirisljavi stapici...Mada...Sve zavisi od velicine svega...Jbg...Kad mi je soba mala...A secam se i nikada necu zaboraviti savrseni “Simpo” krevet sa reklame od pre par godina...Crni krevet...Niskopodni...Bordo dusek...Ubacen u sredinu, tako da je oivicen crnim okvirima kreveta...Boze, koliko me je taj krevet odusevio...Predivan je...Sav...I za sve...
Kupatilo...Da ne ponavljam...
Zadnja soba...E...I tu bi bilo potrebno uloziti mnogo energije i srediti je kako Bog zapoveda...Prozori i zaluzine...To se podrazumeva...U nju bi se, na primer, savrseno uklopio taj “Simpo” krevet...I opet neka plazma na zidu...Veliki, veliki americki plakar...Dva pletena stocica...Jedan sa jedne, drugi sa druge strane kreveta...Sa onim donjim delom...Za casopise...Knjige...Aromaticne svece...Iako se ja ne lozim preterano na to...Al’ ajde...Zbog atmosfere...
Ostale sitnice i krupnice...Kad mi padnu na pamet...Ovo je...Kroki.
Odoh da mazem nokte...
..al si blesava.. :) i tata bi, sine...jedino sto tata ne igra Bigno, a masta o nagradi.. :)